Prvu medalju na nekom od najbitnijih takmičenja, Jugoslavija je osvojila na svom tlu, na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. godine. Generaciju sjajnih igrača trenirao je slavni Aleksandar Nikolić, pomagali su mu Ranko Žeravica i Boris Kristančič, a vođa na terenu bio je neponovljivi Radivoj Korać. Skupa sa Žućkom, na parketu su vojevali Ivo Daneu, Slobodan Gordić, Radovan Radović, Nemanja Đurić, Vital Ajzelt, Sreten Dragojlović, Marjan Kandus, Miha Lokar, Miodrag Nikolić, Zvonimir Petričević i Željko Troskot.
Pobedili su, redom, Grke, Engleze, dva puta Poljake, Istočne Nemce, Belgijance, Mađare, Francuze u polufinalu. Već je i dolazak do utakmice za titulu bio ogroman uspeh, ali tinjala je omanja nada da bi mogao da poklekne i, do tada nepobedivi, tim Sovjetskog Saveza. Nije se dogodilo. Osokoljeni podrškom prepune hale Beogradskog sajma u koju se natisnulo više od 12.000 duša, Žućko, Ivo i ekipa sjajno su počeli, ali, nažalost, nisu pobedili. Sovjetski centar Kruminš, ljudina od 218 centimetara i 150 kilograma, odigrao je vrhunski i zavredio svojim zemljacima šestu zlatnu medalju na evropskim šampionatima. Srebrna medalja Plavih je, svejedno, dočekana kao ogroman i neočekivan uspeh.
Danas znamo da je to bila tek najava trofejnih godina i košarkaške čarolije koja će da usledi. Acini izabranici ispunili su snove prethodnih generacija košarkaških velikana i pionira sa ovih prostora. Osvojili su medalju za Boru Stankovića, Nebojšu Popovića, Radomira Šapera i sve žitelje Jugoslavije. Srebro nije bilo važno samo zbog rezultata i činjenice da je naš tim bio na pobedničkom postolju. Pokazalo je da se ovde dobro radi i trenira i ugradilo se u temelje sporta, koji je zauvek osvojio ovdašnju sportsku javnost i iznedrio mnogobrojne talente i šampione.
Kako se to tada podrazumevalo, najbolji igrač šampionata i najbolji strelac, sa 216 poena, bio je, naravno, Radivoj Korać Žućko.